Неопходност континуиране и организоване активности у заштити старих произилази како из општих и појединачних карактеристика старења и старости, тако и њиховог укупног социоекономског положаја. Услед пада животног стандарда заштитна улога породице слаби, те се и подршка социјалних институција помера ка решавању угрожености елементарних животних потреба.
Трендови маргинализације који се огледају у феномену старачке усамљености, погоршању материјалног положаја старих и слабљењу интеграције старих у друштвени живот, захтевају озбиљан друштвени однос према обезебеђивању социјалне сигурности овог дела популације.
Закон о социјалној заштити прописује да је пунолетно лице од навршених 26 до навршених 65 година (одрасли) и пунолетно лице старије од 65 година (старији корисник) јесте корисник права и услуга у социјалној заштити, када је његово благостање, безбедност и продуктиван живот у друштву угрожен ризицима услед старости, инвалидитета, болести, породичних и других животних околности, а нарочито:
- ако има телесне, интелектуалне, сензорне или менталне тешкоће или тешкоће у комуникацији, и када се, услед друштвених или других препрека, сусреће с функционалним ограничењима у једној или више области живота;
- ако постоји опасност да ће постати жртва или ако јесте жртва самозанемаривања, занемаривања, злостављања, експлоатације и насиља у породици;
- ако се суочава с тешкоћама због поремећених односа у породици, зависности од алкохола, дрога или других опојних средстава или због других облика друштвено неприхватљивог понашања и других узрока;
- ако је жртва трговине људима;
- ако је страни држављанин и лице без држављанства у потреби за социјалном заштитом;
- ако има потребе за домским смештајем и друге потребе за коришћењем социјалне заштите.
